Peticija za smenu ministra Tomice Milosavljevica – Bedno Piskaralo
Sećate li se neko g drugo ministra zdravstva, osim Tomice? Ja, kroz maglu. Jedno je sigurno, profesionalno, on mi je jedini. Ministar. Od 2002, otkako obavljam posao piskarala (koji se još uz to rve s temama iz zdravstva) on je glavnokomandujući broda koji je u dubokom mulju, a tu će, izgleda još dugo ostati.
U skladu s kapitacijom, kojom je malo, malo pa pretio lekaraima (a koja znači da se svako plaća po učinku, po tome koliko je i kako radio) ne bi bilo loše, u svetlu Pecitije za ostavku ministra, malo razmotriti učinak prof. dr Tomice Milosavljevića, ali ne kao vrsnog gastroenterologa i interniste, već kao nosioca funkcije ministra zdravstva, reklo bi se jedne od najodgovornijih ministarskih fotelja. Kako mi profesionalna etika ne dozvoljava da dam lično viđenje stvari, kao što blog zapoveda (jer ipak je on moj resorni ministar), probaću da napišem novinarsko viđenje stvari:
Malo ko se seća da je „večiti“ ministar zdravlja, danas sinonim za partijskog čoveka koji ispunjava bez pogovora počitičke naloge i sluša sud samo svoje partije, na to mesto došao kao nestranačka ličnost! Tačnije, kao član ekspertske grupe G17, koja je tek kasnije metastazirala u političku partiju. Došao je na to mesto kao cenjeni gastroenterolog, uvažen među kolegama i osoba od integriteta.
Danas, skoro deceniju kasnije, dočekao je da s podjednakim žarom i opozicija (iz svojih razloga) kao i obična sirotinja blogerska raja (kojima je prekipilo) želi da mu ugleda leđa. O pacijentima, naročito onima koji se malo, malo, nađu usred neke afere, da i ne govorimo.
Svih ovih godina povukao je mnogo loših poteza, i neke dobre. Ali i jednim i drugim je zajedničko da nije hteo niti imao srca da se zamera lekarima. Promene su bile uglavnom kozmetičke, a najbolji od svega marketing u dnevno političke svrhe, ispunjen kampanjskim akcijama kratkog daha – ko se još seća kampanje o pravima pacijenta? Ili priča o silnim milionima uloženim u zgrade i opremu u zdravstvu Srbije kada na red za operaciju kuka i dalje dolazite 2012., pacijente šalju u Tursku da operišu srce pre nego što ih izda od čekanja, a zgradi Instituta za infektivne i tropske bolesti KCS na primer, nije urađena fasada od 1970.?
Silna strateška dokumenta su doneta, a da nije bilo javne rasprave kakav sistem nama uopšte treba? Sve vrvi od strategija i planova, koji nemaju na šta da se implementiraju, jer se ceo sistem drži na jednom šrafu, koji će fakat skoro da izleti iz zida. Nema još ni konsenzusa da li treba da se izjednače državno i privatno zdravstvo, iako su formalno izjednačeni, ni da li mogu lekari da rade u državnoj i privatnoj službi istovremeno, iako formalno ne mogu, mnogo je nepoznatih za tako veliki sistem kao što je tdravstvo.
Ruku na srce mnoge probleme Tomica je nasledio od prethodnika, jer se na upropašćavanju zdravstvenog sistema radilo predano godinama, a čini se da je najveći trag ostavio čuveni JUL –ovac Milovan Bojić. Ali, nema razlike, neki manje spretan ministar i manje politički potkovan čovek ne bi uradio mnogo više od Tomice, samo bi ostao u fotelji mnogo kraće.
Tomica Milosavljević, čini se, savršeno pliva u ovom mulju. Doduše, čak dva puta je dao ostavku, ali uvek iz pogrešnih, političkih razloga. A imao je mnogo drugih – najpre profesionalnih, pa komandnih, na kraju i moralnih. Ovako, izgleda kao da je ministar perpetum mobile koji neizmerno lako štanca aferu za aferom, koje se ubrzo pripišu nekom drugom ili – zaborave.
* Ko se još seća kampanje o pravima pacijenata? Nije ni čudo, trajala je mesec dana, a nekoliko postera koji obznjanjuju obespravljenom bolesnom čoveku da ima pravo na nešto ne menjaju – ništa ( već samom činjenicom da taj pacijent nema moć da natera lekara da uradi ono na šta pacijent ima pravo, a njemu ne pada na pamet da samoinicijativno menja lagodnu poziciju).
* Pacijentov advokat je „projekat“ za koji nije najjasnije šta je trebalo da donese, valjda revoluciju u glavama lekara, da ne prave iste greške? Potpuno pogrešno se osoba kojoj pacijent treba da se požali na tretman u zdravsvenoj ustanovi, smešta u samu tu ustanovu (najčešče je to neki već zaposleni pravnik iz ustanove). Koji če to kolega da podmeće nogu kolegi i da pokreće nekakve postupke, piše predstavke i izigrava brižnog drvenog advokata? Ljudi, sluđeni i uplašeni najčešće i ne pomisle da svoj jad mogu da dokumentuju. lekare, baš boli peta što je neko napisao prijavu protiv njih, jer znaju da neće odgovarati, a ministarstvo ima argument kojim će da maše – kako se samo mizeran procenat ludi žali. Genijalno, zar ne?
* Privatna praksa je izjednačena s državnom. Hajde, uđite u privatnu kliniku i pokažite zdravstvenu knjižicu? Neće moći, naravno. A piše da može. Što je ravno onome što piše da lekari moraju da se odluče hoće li da rade privatno ili državno. Ali nekako im se omaklo da to ne važi za profesore i docente – pa onda oni zbog kojih je takav propis i trebalo da bude donet, jer trče od privatne do državne klinike i usput svrate na fakultet, i dalje imaju privilegiju da primaju 3 plate, ne računajući „donacije“ od građana. Lekari u našem porodilištu dobri su mesečno oko 5.000 evra, rekla nam je bivša doktorka jednog beogradskog porodilišta – oko 100.000 plata s dežurstvima, oko 60.000 plazta s fakulteta, još toliko konstultacije u privatnoj klinici a ostalo pokupe od građana.
* Donacije su već umetnost za sebe. Pojava u našem narodu poznata kao čašćavanje, devetedestih je hipertofirala i dovedena do nivoa masovne zaraze i uništila već poljuljan smisao za pravedno i pošteno većine pripadnika medicinske struke. Većine, jer i oni koji se ne priklone opštem trendu ne samo uzimanja, već i bezočnog traženja novca za vađenje ciste, porođaj, operaciju na srcu, pa čak i avansno, ispadaju „glupi u društvu“ i naivne poštenjačine koje ne umeju da cene svoj rad i vanserijski talenat. zato ne čudi ogorčenost lekara i sestara kada je doktorka anestezilog u Narodnom frontu uhapšena zbog primanja mita.
Ne zato što su ogorčeni na takav postupak koleginice, već što je ona prvi ili drugi put uzela pare i
„pala“ a neki drugi maste brk i odolevaju. Korupcija u svim oblicima dovedena je do savršenstva, postala iskljičivi modus operandi dobrom delu lekara, a koliko pohlepa može da uzme neverovatne razmere govori i konkretan povod za zahtevanje odgovornosti Tomice Milosavljevića – afera u kojo je 10 lekara osumnjičeno da je od farmaceutskih kompanija primilo ukupno 10 miliona evra (koliko je to mogućih investicija u posrnulo zdravstvo) da bi koristilo što više citostatike namenjene lečenju malih onkoloških pacijenata. Koliko nisko mora da se padne za tako nešto?
* Ipak, da nije Tomica izmislio ni korupciju ni afere s citostaticima govori i ovaj isečak iz NIN-a 2001. godine
Do oktobra prošle godine direktor Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu a na tom mestu još od 1983. godine, specijalizovani neuropsihijatar i radiolog dr Nikola Mitrović još jedan je od JUL-ovih funkcionera koji su u svojoj šaci držali srpsko zdravstvo. Pre deset godina bio je i republički ministar zdravlja.
Upućeni, inače, pričaju da su Nikola Mitrović i njegova supruga Labuda, takođe lekar, u veoma bliskim prijateljskim vezama sa dugogodišnjim vladajućim bračnim parom sa Dedinja, pogotovo njegovom lepšom polovinom. Takođe, „kumovao“ je i dolasku Milovana Bojića u Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“.
Iako važi za dobrog stručnjaka, Mitrović će u Institutu čiji je direktor bio ostati upamćen i kao čovek koji se svojski trudio da članstvo JUL-a omasovi kolegama lekarima, ali i po sumnjama da je umešan u niz malverzacija prilikom kupovine lekova za Institut – na primer, ukupna cena paketa citostatika kupljenih 1998. godine „nekako“ je uvećana za oko 350 000 maraka, zbog čega je i priveden u policiju.
Nastaviće se…
p.s.
Akcija nije ovde, već je krenul od Šaputave , preko Mahlat i Čarolije izrodilo se u peticiju i blog o peticiji za ostavku Tomice Milosavljevića. Više pročitajte na blogu Ostavka
Da li je blogerska zajednica dovoljno glasna da je ministri čuju, stave prst na čelo i zapitaju se da li je fer da misle da smo svi gluvi, glupi i ćoravi?
Ne bi bilo Tomici prvi put da čuje glas blogera. Čuo je Krugolinu – majku hrabrost . I tapšao po ramenu. I ništa više.
Akciji se za sada pridružili
Valter030
Detozin
Mahlat
Dzejn
Pedya
Varagić
Dezareo
Poslednji skaut
a kod Šaputalice, uputstvo za blog akciju
I ova naša ispružena šaka lako može da postane isti takav šipak, ali, sa druge strane, može da bude i dobra šljaga, teška šamarčina, od koje će zujati glave onih koji upravljaju našim životima. Zato Vi dobro razmislite i odlučite da li ste za OSTAVKU ili ne.
A kako stvari stoje, na žalost, možda nije loše držati se i one stare dobre engleske poslovice:
Pošto je učenje jezika proces, koji zahteva vreme, molim sve, koji ovo čitaju da se pridruže akciju za smenu ministra zdravlja i obavezno posete ova mesta:
Gnevni gradjani zemlje Srbije 